LABOUR OF LOVE at muf.com

Žene između kapitalizma i biologije
Jelena Lalatović

Mizogini ispad Tomislava Čadeža učinio je u poslednje vreme Marissu Mayer centrom pažnje feministkinja na Zapadnom Balkanu. Varvarstvo i nedostatak ukusa, koje i Čadežova izjava ovaploćuje, prožimaju gotovo svaki mizogini ispad, ali feministkinje su na to odavno navikle. Stoga nema potrebe da se razračunavamo sa glupošću i neotesanošću izjave dotičnog. Odluka Marisse Mayer da ne koristi porodiljsko bolovanje nameće mnogo važnija i dublja pitanja od toga šta nije u redu sa Tomislavom Čadežom. Ovim tekstom želela bih da ukažem na problematične strane unutar feminističkog diskursa, koje je Čadežov verbalni delikt izneo na videlo.

Socijalna činjenica koju su mnoge feministkinje zanemarile u slučaju Marisse Mayer jeste njen klasni položaj. Kao direktorka korporacije ona poseduje izvesne klasne prerogative koji joj omogućavaju da se odmah nakon porođaja vrati na posao. Porodiljsko bolovanje nije ustupak zakonima prirode, što bih želela da argumentujem u daljem toku teksta, već mukom izboreno radno pravo žene. Kapitalizmu je nuklearna porodica neophodna kao ćelija besplatne društvene reprodukcije, a da bi se takvo stanje održalo tj. da bi se izbegle skupe infrastrukturne reforme u sistem socijalne zaštite i brige o deci, patrijarhalna ideologija porodice i svaljivanje tereta reprodukcije isključivo na žene jesu idealno rešenje. U robovlasničkom i feudalnom sistemu, kao i u ranoj fazi kapitalizma, porodiljsko bolovanje za žene iz eksploatisanih klasa bilo je puki san. Budući da su žene efikasna i mobilna radna snaga na tržištu rada, ali i neizostavni činilac u podizanju dece, klasa kapitalista je u jednom istorijskom trenutku uvidela da su izvesni ustupci najjeftiniji način za održavanje postojećeg sistema, koji za najveći broj žena znači dvostruku eksploataciju.            Porodiljsko bolovanje je, dakle, produkt klasne borbe, koji je neizmerno unapredio živote žena na čisto praktičnom planu. Žene više nisu bile prinuđene da nakon porođaja izgube posao ili da se, terminologijom Tomislava Čadeža rečeno, još krvave od poroda, vrate na svoja radna mesta.

DSC_0115

U tom svetlu biva jasno da je postupak Marisse Mayer postupak pripadnice više klase, koja svojim primerom šalje poruku i nastoji da očita lekciju upravo u interesu klase poslodavaca. Njen socijalni položaj omogućava joj da radi od kuće, te da se nakon 14 dana vrati na posao. Mnoge žene nemaju tu opciju, jer ih njihovo patrijarhalno okruženje sprečava u tome. U velikom broju zemalja nije uobičajeno da muškarac odsustvuje s posla da bi negovao dete. Takođe, sistemska diskriminacija i složeni mehanizmi tržišta rada žene često stavljaju na manje plaćene pozicije, zbog čega je za mnoga domaćinstva isplativije ukoliko žena, a ne muškarac uzima bolovanje. Sistem socijalne brige postaje dostupan tek kada deca dovoljno poodrastu, a u periodu pre socijalne inkluzije kroz jaslice i vrtiće, o deci najčešće brinu majke. Ukoliko ne može da plati nekog da im čuva decu ili nema partnera koji bi odsustvovao sa posla, većina žena naprosto nema izbor pred kojim se Marissa Mayer našla. Njena odluka je direktorska lekcija kojom se anuliraju vekovi borbe za ženska prava. Jednačina je jednostavna: sve one koje reše da iskoriste svoje teško stečeno i iznova ugrožavano pravo na porodiljsko bolovanje, biće posmatrane kao nedovoljno sposobne ili nedovoljno posvećene poslu. Tako će, nažalost, porodiljsko bolovanje još dugo biti kec u rukavu prosečnog mizogina kad god se pokrene pitanje nejednakih plata muškaraca i žena za isti rad.

Marissa Mayer pripadnica je povlašćene klase, zbog čega donosi odluke koje osnažuju postojeći poredak, a ne žene. Njeno ponašanje je pokazatelj da dolazak većeg broja žena na liderske pozicije unutar postojećeg sistema neće bitno uticati na živote običnih radnica. Suštinske promene moraju biti sistemske i inkluzivne.

Sada bih želela da se pozabavim odnosom porodiljskog odsustva i biologije. Tvrdnja da feminizam zazire od biologije analitički je infantilna koliko i zahtev za robovanjem biologiji. Ne, feminizam ne zazire od biologije, već razotkriva njenu poroznost za ideološku i istorijsku transformaciju. Da, Tomislav Čadež je zaista u pravu kada elaborira o krvarenju nakon porođaja. Ali „prirodno“ i „biološko“ su naposletku samo konstrukti kao i čitava društvena stvarnost. Iskoristiću nekoliko primera da ilustrujem i pomirim ove naizgled kontradiktorne tvrdnje.

jpg12

Istorija medicine jeste istorija poricanja bioloških datosti. Ono što je u jednom trenutku fiziološka neumitnost u sledećem trenutku za određenu društvenu klasu ne mora da bude. Smrtnost odojčadi i žena na porođaju u zemljama Trećeg sveta znači suočavanje ljudskog bića sa vlastitom materijalnošću, dok se na Zapadu ovi fenomeni tretiraju kao istorijski prevaziđeni. Epiduralna anestezija je civilizacijski napredak dostupan ženama u razvijenim zemljama, dok je u Srbiji (gde pišem ove redove) epidural investicija kojoj sam zdravstveni sistem nije dorastao. Naime, čak i ako pacijentkinja ima stotinak eura, koliko epiduralna anestezija košta, kliničko-bolnički centri često nemaju dežurnog specijalistu anesteziologije koji bi prisustvovao porođaju. Ukoliko nauka napreduje dovoljno da se postporođajni bolovi i krvarenja rapidno uklone, te se žene konačno aboliraju od biblijske anateme da će rađati u mukama, pitanje je kojem broju žena bi takva terapija bila dostupna. Takođe, ne bi trebalo smetnuti s uma činjenicu da su istraživanja u medicini prečesto vođena farmaceutskim profitom, a ne progresivnim i filantropskim težnjama.

Ideologija je ključ koji selektuje ono što percipiramo kao biološko, prirodno, urođeno . Interesantno je koliko smo patrijarhalno indoktrinirani da porođaj vidimo kao nepromenljivo bolan, krvav i ponižavajuć za ženu, kao ultimativni zakon prirode, a da i ne promišljamo mogućnosti kojima bi porođaj postao manje neprijatan za žene. Zdravstveni sistem jeste političko-ideološka mašinerija koja mizoginiju maskira biblijskim narativom o prokletstvu i prljavštini ženske prirode.

Da porodiljsko bolovanje nije „prirodno“ već radno pravo dokazuje i činjenica da žene i nakon abortusa prolaze kroz sličan oblik psihofizičkih tegoba, ali zdravstveni i zakonodavni sistem to ne prepoznaje kao autohtonu potrebu, te nema ni adekvatnog „bolovanja“.

Feministkinje koje pravo na porodiljsko odsustvo zahtevaju uz biologističku argumentaciju greše koliko i one koje previđaju klasnu raslojenost među samim ženama. To, naravno, ne znači da ne treba najoštrije reagovati na seksističke napade poput ovih čija je žrtva Marissa Mayer. Ipak, to ne sme da nas spreči da žene na liderskim pozicijama, koje svojim javnim govorom i delovanjem utiču na položaj drugih žena, kritikujemo i pozivamo na odgovornost. Umesto liberalnofeminističkog zahteva za individualnim ostvarenjem i pseudofeminističkog mističkog spekulisanja o biološkoj determinisanosti, feminizam ženama treba da ponudi beskompromisnu borbu za socijalna i radna prava, čiji je sastavni deo i pravo na porodiljsko bolovanje.

http://muf.com.hr/2015/10/07/zene-izmedu-kapitalizma-i-biologije/